Akademija uspeha

Kako mogu da ne vide ono sto je ocigledno…. Mogu da zazmure, namerno, kao ja…
I šta je to uopšte uspeh?
Kada bi neko posmatrao moj život sa strane, sigurna sam da bi rekao: «ona je uspela»... izgleda da sam ja jedina koja to ne vidi....ipak....
Završila sam fakultet, odselila se od roditelja, živela sama, zaradjujući tako što sam radila posao koji ne samo da ja volim, nego je privlačan za mnoge, onda se udala, rodila muško i žensko dete, hvala Bogu, oboje do sada zdravi, prilično stabilan brak, muž koji ne izbegava kućne i porodične obaveze, nedavno smogli snage i bez ičije pomoći (ako se ne računa pozajmica od par hiljada evra) sami ušli u stambeni kredit i kupili vrlo pristojan stan....Vitalni smo, zdravi, finansijski tanki, ali znamo da je to faza i da će proći kad vratimo dug.... zar to nisu sve neki pokazatelji uspeha?
Kad potonem, onda sebi opet ispričam tu priču, ne bih li se «podsetila starih uspeha», što reče Og Mandino, ali....
Vreme ide, nema više onog adrenalina koji me je držao dok sam otkrivala posao, upoznavala muža, podizala decu, kupovala stan... sve je ušlo u neku kolotečinu, «životinjarim», čekajući da se nešto promeni sa mnom, poslom, ... ne znam ni ja čim... u medjuvremenu, gledan kako deca «odbjaju saradnju» i od nekad vesele porodice, postajemo turobni, zatvoreni svako u svoj ćošak... sa mužem se više trudim da ne komuniciram, nego da komuniciram, jer sam umorna od njegovih teških misli i odgovora... kad ga čovek nešto pita, mora da prodje večnost dok se pojavi slutnja šta bi mogao biti odgovor, a sam odgovor uglavnom nikad i ne dodje.... drugarice, one koje su još preostale, mada mislim da zapravo nema ni jedna, progovore sa mnom po koju, ali ni ja se ne trudim da ih sretnem...dok sam bila u mojim akcijama, osipale su se lagano, uglavnom nezainteresovane za ono što mi se dogadja, jer to tada nije bio njihov svet (uglavnom su ostale neudate, bez dece, žive sa roditeljima, a one druge, prikpuljene kasnije u životu, ili imaju sasvim različitu polaznu osnovu, ili različite ciljeve)....nekad sam mislila da je uzrok moj muž, uglavnom neprijatan prema gostima, ali sad verujem da sam najviše sama tome doprinela.... umorila se od drugarstva u kojem one dele sa mnom svoje mukie, a kad ja progovrim, moraju da idu... najbliži iz one primarne porodice....dok sam ih «vodala» po bolnicama, ustanovama, završavala njihove obaveze i finansijski pomagala, bila sam tu...kad je meni trebalo pozajmiti pare za stan, jedva sam našla, i to ne kod njih...sad se trudim da izbegnem porodične skupove: ono oko čega se trude da se posvadjaju, daleko je iza mene....
Uspeh? Ne osećam da sam uspela, ili bar ne dovoljno. U akciji sam da promenim posao... i tek u tom traganju, shvatam da sam veći deo života provela trudeći se da me drugi shvate i prihvate, a sad ostala i sama i neshvaćena. Da sam vrlo često, potpuno svesno, žrtvovala sebe zarad onog što sam postavila sebi kao «viši» cilj, da sad kad hoću da prestanem s tim, i konačno počnem da živim svoj život, ja i ne znam šta je to...

Draga Meri,
vidim da je i vama jasno da uspeh nije teritorija koja se može osvojiti jednom zauvek. Uspeh u jednoj oblasti života ne može da zameni nedostatke u drugoj. U popslednjoj rečenici rekli ste ključnu stvar: "ja i ne znam šta je to". Kao da su ciljevi koje ste do sada postavljali nešto što je došlo spolja a ne odraz vaših suštinskih želja. Radili ste posao koji volite. Da li ste se udali za čoveka kojeg volite? To niste napisali (osim da ne izbegava obaveze i da vam je brak stabilan. Šta znači stabilan? Da li vam je suprug prijatelj sa kojim možete da podelite sve dileme i ono što vas muči? Da li vas razume? A vi njega?) Postoji jedna jednostavna formula uspeha o kojoj vredi razmisliti. Za uspeh u bilo čemu potrebne su tri stvari:
1. Da jasno znate šta želite, kako bi trebalo da izgleda kad ostvarite cilj
2. Da budno pratite svim čulima da li ostvarujete rezultate koji vas vode do cilja
3. Da odmah menjate ono što ne daje željene rezultate

Zvuči jednostavno, ali nije lako.
Šta od ovoga niste dovoljno dobro uradili. Nije vam jasno šta suštinski želite, ili ste se uspavali pa niste pratili da li vam način života i ono što radite daje rezultate koje želite, ili niste bili spremni da fleksibilno i odmah menjate ono što ne daje željene rezultate?
Cilj se najlakše promaši kada ne znate šta želite. Da vas drugi prihvate? To vas može dovesti, ako dominira u vašoj motivaciji, do situacije da ne znate ko ste i da se osećate ogorčeno ako vaš trud da udovoljite drugima ne donese adekvatne reakcije.
Pravi "viši" cilj je da budete ono što vi u suštini jeste, da živite svoju autentičnu ličnost. Ako ne znate kakva je, najviši cilj mogao bi biti da to saznate. Ne možete davati ono što nemate. Ni svojoj deci ni mužu. Ako imate sebe, onda imate šta da date. Ono što primite dajući svoju autentičnost stvarno ćete primiti. Ono što radite da biste zadovoljili druge ne daje očekivano zadovoljstvo ni kada dobijete priznanje ako to niste vi, ako niste dali ono što je stvarno došlo iz vaše autentične ličnosti.
Vidim da imate potencijala za razvoj i da ste krenuli u dobrom smeru. Držim vam palčeve i navijam za vas.

Čini mi se da ste «bocnuli» na prava mesta.... jer posle čitanja poruke, trebalo mi je malo više vremena da mislim, premišljam, .... dok evo dodjoh do mesta gde mi se , opet -čini- nazire, odgovor na moja pitanja...
Pričali smo o «uspehu»... a pitali ste da li volim svoga muža....
Ne znam. To je jedini odgovor koji imam. I tu sad počinje zaplet!
Jer, kao što nisam sigurna da li je ono što sam ostvarila u životu uspeh, tako nisam sigurna u to da li ga volim, tako nisam sigurna da li moja razmišljanja idu u dobrom pravcu, tako više ni u šta nisam sigurna!!!
Naučila sam u životu da moji, inače tvrdokorni stavovi, ne moraju uvek da budu ispravni i da se «nešto dogodi», bude nekako, i kad nije po mome, i sve opet ide dalje. Pristala sam da ne mora sve da bude po mome (priznajem, teška je to bila i jeste, borba), ali od tog pristajanja na – «kompromise», jer ja sam prihvatanje mogućnosti drugačijih od onih koje sam doživljavala kao moje, autentične, smatrala kompromisima, sad sam došla do mesta da više ne znam šta jesam a šta nisam, gde počinjem i gde se završavam, šta jeste ispravno, a šta nije....
«Stabilan brak»...pa to je recimo ovo što mi živimo... nastojimo, trudimo se da ne zadiremo preterano jedno drugom u život, da što efikasnije podelimo kućne i roditeljske obaveze, da se ne napadamo ako baš ne moramo....nije to ono što sam zamišljala i u šta sam verovala kad sam «stupala u brak»... ali i tada sam prihvatila «kompromis», objasnila sebi da je brak stvar dogovora, ugovora, da je ljubav tu samo začin...
i očigledno da je od toga i krenulo....mada se nisam tako lako predavala. Godinama sam nastojala da «uvedem» svog muža u svoj svet i privolim ga da zajednički pravimo naš svet...godinama sam se uveravala da moji stavovi nisu ni jedini ni najbolji, da bih sad, ovde gde sam, morala da priznam da u tom smeru, gotovo ništa nisam uradila!!! On je ostao u svom svetu, fizički prisutan ovde koliko konvencije nalažu i koliko sam spremna da mu ostavim prostora za njegov način života. Ja? Ne znam gde sam. Potrošena, i to ne mogu da procenim da li više u nastojanju da sprovedem svoje ili prihvatim njegovo, umorna, zasićena tog «igranja na žici», i konačno, sasvim zbunjena: šta je zapravo trebalo da radim? Da li je trebalo da držim svoje ili prihvatim njegovo – jer, očigledno, malo ovog malo onog, nije mnogo dobra donelo.
Nemojte mi reći da je odgovor negde na sredini, jer nije. Osećam da sam debelo prešla granicu do koje sam mogla da idem i bezbedno se vratim «na svoje», ako se ono drugo pokaže nepovoljnim.
I još nešto: danima razmišljam i o Vasem odgovoru, i o sebi, i o svemu... jesam na putu da nešto zaista učinim za sebe, i zahvalna sam od sveg srca – što ste uopšte odgovorili i za sve što ste rekli u postu, i, bolno-zbunjena. I uplašena. Imam osećaj da gubim tlo pod nogama, da ću opet sebe dovesti do same ivice ponora, a onda se besomučno čupati i spašavati, i konačno stići do nekog «pristojnog» mesta, malog i nikakvog i daleko od svih mojih snova, ambicija, mogućnosti, ali ću ga prihvatiti- samo da bih se odmorila, da bih prekinula borbu. To je moj način, izgleda. Ali kako da ga promenim?
Još jednom, hvala. Sad već sa nestrpljenjem očekujem hoće li mi neko odgovoriti...

Nije lako izaći iz sopstvene zone sigurnosti. Ponekad ljudi imaju potrebu da sebe dovedu do "ponora" kako bi ih to nateralo da iskorače iz onoga na šta su navikli, što im daje izvestan osećaj sigurnosti i udobnosti, ali ne zadovoljava druge suštinske potrebe-ljubav, ispunjenost, autentičnost, samoizražavanje...Sigurnost je bazičnija potreba od ovih "viših" potreba, i često, da bismo je zadovoljili, odričemo se u izvesnoj meri zadovoljenja ovih drugih, što ostavlja osećaj nezadovoljstva, praznine, "kompromisa" sa sobom i životom. Sve ima svoju cenu, pa i sigurnost. Da bi se napravila promena, potreban je određeni rizik. Vi ste već preduzeli neki rizik: počeli ste da preispitujete svoj život, a to nosi rizik bola. Šta će proizići iz tih preispitivanja? Možda je bolje ne "talasati"? Šta ćete sa zaključcima do kojih dođete? Da li vas oni obavezuju prema sebi? Istina traži od čeoveka odluke, odluke mogu da dovedu do promena, promene mogu da nose rizik i bol...dok ne dođete do onoga što želite (a moguć je i neuspeh). Niko vam ne može garantovati uspeh. Pitanje je šta hoćete od života. Veći zahtevi nose veće rizike, ali i veću nagradu. Ne, nije odgovor u sredini. Odgovor je u vašem odgovoru na prethodno pitanje. Čega ste spremni da se odreknete zarad sigurnosti. Koliko snova vredi sigurnost ("pristojno mesto")?
Šta želite? Da popravite odnos sa mužem? Da nađete sebe u tom odnosu? Da prekinete taj odnos što bezbolnije? Da zadovoljite svoje potrebe "sa strane"? Da biste krenuli bilo gde, potrebno je da raščistite sa sobom i definišete cilj...ali jasno, konkretno (ako je cilj vaša suštinska želja nećete sesti u "pogrešan voz"). Nakon toga idu planovi, predviđene posledice, zadaci koje treba da obavite...
Tu sam ako vam bude potrebna pomoć u raščišćavanju sa samom sobom.
Srećno

hvala.prihvatam pomoc!
jer, toliko toga ima da se radi.... jeste pitanje "sta hocu od zivota", medjutim, cini mi se da kod mene problem pocinje na nekom drugom mestu, i da odatle izvire ta nesigurnost.... jer, znam sta hocu od zivota. znam da hocu da sam ziva, i vedra i nasmejana, i uvek spremna da se "docekam na noge" ili bar da ne boli mnogo (znate ono o Lali kad mu je zlatna ribica ponudila da mu ispuni 3 zelje, pa on pozeleo: 1. da ga Sosa ne vara, 2. ako ga vara da ne sazna, i 3. ako i sazna da se "ne jedi mnogo"...?)...to je moj neki zeljeni model zivota...zrela,stabilna, slobodna, otvorena, fleksibilna... tako zelim da se/ me/ definisem/ definiisu.
za mene je pitanje: kako to ostvariti? moze delovati da "preko panja" skracujem pricu, ali imala sam priliku i sa velikim zadovoljstvom prethodna tri meseca potrosila na "samoseciranje"...(cini mi se da "kamen na kamenu nije ostao", koliko sam samu sebe "ispretresala" i "isprevrtala' sa svih strana)....mnogo toga sam otkrila, saznala...(priznajem u muza i brak nisam htela da diram, kao "to sad nije prioritet", pa ste me vratili, i dobro je)...ali nesto i dalje ne "stima". mozda nisam dobro odgovorila na pitanje sta ja to hocu od zivota? mozda samo deluju skrivene perfekcionisticke ambicije, mozda sam nepopravljivo nestrpljiva, ne takaticna...mozda model koji imam nije dobar... zbog neceg to sve sto sada radim ide nekako jaako tesko.
vise puta sam se u zivotu "sretala sa samom sobom", procenjivala, prihvatala rizik, donosila odluke... uvek u odnosu na neki spoljni cilj koji sam markirala. sad zelim da to bude u odnosu na mene. da ja (kako sam se malopre opisala) budem taj "markirani cilj". uspesnost u prethodnim akcijama mi daje veru da cu uspeti i u ovoj. ali....utrosena energija,vreme,nervi,sloboda... u prethodnim akcijama, opominju da sam "na rezervi" i da nemam mnogo prostora, da moram "ubosti iz prve".
ranije ostvareni ciljevi, ranije uspesne akcije, zbog neceg jos kao da opominju da "nije vredno truda", da "nema veze", da nagrada, ionako ne postoji....verujem da odatle dolazi strah. naravno, stigla sam i do mesta gde sam se setila da nikad NI ZA STA sto sam radila od roditelja nisam dobila podrsku,pohvalu, nagradu...! Mislim da sam prihvatila da sam odrasla i da to sto je bilo, bilo je, sad sam "velika" i mama i tata vise ne mogu mnogo da uticu na mene, ali, eto... sa tim nikako da izadjem na kraj! to zapravo i jeste moje prvo pitanje gde mi je zaista potrebna pomoc. kako da savladam to mesto u sebi, ili prihvatim, ili nesto da "mu uradim", jer prosto je neshvatljivo koliko me boli?
hvala za strpljenje. i za pomoc.

Pitate se da li ste dobro postavili ciljeve? Čini mi se da govorite o tome da li ste dobro odredili sredstva za postizanje ciljeva. Ciljevi su vaša osećanja. Kako želite da se osećate, da doživljavate sebe i život. Sredstva su načini na koje možete doći do tih osećanja. Ako se pitate da li postoji nagrada, onda se, zapravo, pitate da li će vas ono što mislite da treba da uradite dovesti do tih željenih osećanja. Da li možete da se osećate "zrelom, stabilnom, slobodnom, otvorenom, felksibilnom". Uspesi na poslu mogu da doprinesu tome, ali to nije dovoljno da bi se tako osećali. Kada želite ta osećanja, to znači da ste ih nekada imali pa izgubili. Da li ste se nekada u životu osećali onako kako biste želeli? Makar na trenutke. Šta ste tada radili? Šta vas je ispunjavalo? Koji su to bili uspešni načini da postignete cilj-željena osećanja? Da li vam je to sada nedostupno? Zašto? Zbog braka? Dece? Uloge? Brak može biti pozornica na kojoj se odigravaju neke naučene uloge.
Poslaću vam neke upitnike koji vam mogu pomoći da napravite poprečni presek svoje ličnosti na malo sistematičniji način nego kada ga pravite u glavi (jer u glavi može da nastane zbrka od "samoseciranja"). Postoji i jedna grupa koju održavamo sredom od 19 i 30 do 21 h (počinje ponovo od septembra, sada je letnja pauza) i dolasci koštaju 10 eura, na kojoj se radi po ovim protokolima na kriranju efikasne strategije za dolaženje do ciljeva u ličnom razvoju, odnosima, poslu...Ako vam to bude interesantno, javite.
U upitniku "autentična ličnost" možete da se pozabavite i mamom i tatom, i načinima na koje ste postali to što jeste. To se ne može uraditi na brzinu i zahteva vreme. Ako mislite da je "vredno truda" učinite to za sebe. Ne dajte da vas usmerava ograničavajuće uverenje da nagrada ne postoji jer će to usmeravati vaše ponašanje. Niko ne može da vam oduzme vaše potencijale za radost osim vas.
Pozdrav
Nebojša

hvlal. razumela sam. sad koliko ce mi vremena trebati za domaci...
potrudicu se "najvise sto mogu"...pozdrav