Akademija uspeha

Zdravo svima! Mozda i vi mozete da mi pomognete u problemu koji me muci..
On i ja smo bili zajedno 6 godina, od moje 17e do 23.. Bio mi je najveca ljubav. Raskinuli smo bezveze, nakon mnogo glupih svadja i pomirenja, a i kad se on preselio.
E sad, sreli smo se preko neta pre par nedelja, i poceli da chatujemo. Ja imam porodicu, on ima porodicu, ali kad sam ga tako srela, potpuno sam se izgubila i pocela da placem, drhtim, prosto nisam mogla da poverujem da je to on. Ispada da sam sve ovo vreme mislila na njega.
Sad se cujemo svaki dan, sve mu pricam, sve on meni prica i ja vise ne znam sta da radim. Mnogo mislim na njega, potreban mi je, ali zelim da prestanem sa tim jer necju nikog da povredim. A ne znam kako.
Pokusavala sam, ali to je jace od mene.. A postaje mi sve teze i teze.

Meni je upadljiva jedna vaša rečenica. ‘Ispada da sam mislila na njega.’ Trebalo bi da razmislite o tome, jeste li ili niste mislili? Ne znam kakvo je trenutno stanje u vašoj porodici, ali od tih odnosa, onoga kakvi su trenutno i kakvi su ranije bili, u velikoj meri zavisi i odgovor na vaše pitanje. Ne bih da prenagljujem sa zaključcima jer nemam dovoljno informacija, ali ono što iz iskustva znam jeste da se stare ljubavi često vraćaju upravo onda kada se nailazi na probleme u trenutnoj vezi. Opsednutost nekim drugim lako postaje izgovor za nesuočavanje sa problemima u vezi. I ne samo kada se jave problemi, ovakve dileme česte su i u fazama prekretnice veze, bitnih promena i sl. E, sad ako ovo nije slučaj sa vama, predlažem da testirate sebe pozivanjem bivšeg partnera na večeru ili nešto slično i tako za početak preispitate svoja osećanja. Dalji svakodnevni razgovori telefonom i dileme mogu vam samo otežati i možda doprineti idealizovanju svog bivšeg partnera što može da dovede do donošenja pogrešne odluke.

ModestY wrote:Zdravo svima! Mozda i vi mozete da mi pomognete u problemu koji me muci..
On i ja smo bili zajedno 6 godina, od moje 17e do 23.. Bio mi je najveca ljubav. Raskinuli smo bezveze, nakon mnogo glupih svadja i pomirenja, a i kad se on preselio.
E sad, sreli smo se preko neta pre par nedelja, i poceli da chatujemo. Ja imam porodicu, on ima porodicu, ali kad sam ga tako srela, potpuno sam se izgubila i pocela da placem, drhtim, prosto nisam mogla da poverujem da je to on. Ispada da sam sve ovo vreme mislila na njega.
Sad se cujemo svaki dan, sve mu pricam, sve on meni prica i ja vise ne znam sta da radim. Mnogo mislim na njega, potreban mi je, ali zelim da prestanem sa tim jer necju nikog da povredim. A ne znam kako.
Pokusavala sam, ali to je jace od mene.. A postaje mi sve teze i teze.

I don't know what to say???
Postoje samo 2 opcije a to su ostaviti muza i decu povesti sa sobom (ako ih imate) ili ostati sa muzem i zaboraviti na staru ljubav u ljubavnom smislu vec ga zadrzati kao iskrenog i potrebnog prijatelja... Koju cete opciju izabtrati zavisi iskljucivo od vas same i od vaseg odnosa sasuprugom???
Da li je vredno? Koliko se ta vasa stara ljubav u medjuvremenu promenila?
Da li ce vam biti isto, bolje ili mozda cak i gore kada ponovo budete zajedno???
To su pitanja na koja treba sami sebi da odgovorite...no ako odgovora nema ja uvek preporucujem malo vise glave a apomalo i srca ali nek vam glava bude vodilja da celo telo patilo ne bi.
Toliko od mene za sada
Znam ,znam lako je deliti savete teze prihvatiti, a moj poslednji savet je da slusate samo sebe da kasnije ne biste dosi u situaciju da optuzite nekog drugog za vase greske.
pozdrav veliki

Eh,te teske odluke... Zapravo kada su bivse ljubavi u pitanju mozda bi pre trebalo preispitati sebe,svoje motive i sablone koje odigravamo u svojim vezama ,sta smo to dobijali od te osobe ,a sta nismo,sta nismo dovrsili u odnosu sa njom.Vecina ljudi koji ceznu za starim ljubavima ostaju ustvari vezani za "odredjeni plan"koji nisu ostvarili i dovrsili sa tom osobom.Iz tog razloga mislim da bi trebalo zaroniti u sebe i otkriti emocije i ocekivanja koja nisu ispunjena u odnosu i mozda dati sebi "dozvolu za srecu"koja ipak mnogo vise zavisi od nas samih nego od bilo koje druge osobe .Jednom sam procitala jednu pricu o muskarcu i zeni koji su se posle mnogo zivotnih i emotivnih krahova i propalih ljubavi sreli i prepoznali kao srodne duse.Prevazisli su sve strahove i strepnje koje iz takvih iskustava nastaju i konacno po prvi put u zivotu "osvojili su pravu ljubav".Voleli su se ,postovali ,podrzavali jedno drugo,jednom recju ziveli idilicno.Jednog dana covek je uzeo svoje srce i predao ga u ruke zeni koju je toliko voleo.Zena je uzela ovaj dar i osetila se predivnom ,jedinom i potpunom,u jednom trenu je imala sve,ceo svet na dlanu.U tom momentu neka grana ispred prozora je krcnula ,zena se trgla i ispustila svoj dar.Srce je palo na pod i polomilo se... Ono sto je poenta cele ove romanticne price je to da je nasa sreca u nama samima.Mozemo beskrajno voleti nekoga i provesti ceo zivot sa njim ,ali ta osoba nije "uzrok nase srece",ona je samo vidljivi dokaz naseg unutrasnjeg stanja ,ravnoteze.Zato covek koji radi na sebi,dobija(takodje od sebe samog)dozvolu za ljubav kako prema sebi tako i prema drugima i time stvara neku vrstu "rezervoara ljubavi"osecajuci se pritom natopljen ljubavlju koju onda moze da daje drugima a da se nikada ne oseti ispraznjeno,umesto da juri ljubav i skuplja mrvice od drugih...A ljudi kojima je ljubav uvek potrebna ce sami doci...