Akademija uspeha

U poslednje vreme veliki broj roditelja dovodi kod mene svoje tinejdžere i adolescente jer su zabrinuti što su im deca lenja i inertna. Roditelji se žale kako prespavaju dan, onda se zakače za TV ili internet, i vreme im prolazi u blejanju. To su uglevnom pametni i sposobni mladi ljudi koji ne razvijaju svoje potencijale. Ne pale se ni na šta dovoljno da bi se tome posvetili, uložili energiju i vreme, naučili nešto, stekli neku veštinu koja bi im bila korisna u životu. Roditelji su zbog toga zabrinuti. Imaju utisak da su i njihova deca nezadovoljna, i da se čak i ne zabavljaju u tom blejanju već da se "smaraju".
Šta vi mislite o tome? Zašto pametni i sposobni mladi ljudi nemaju motiv da se u nešto ulažu, da se na nešto "lože", da uče, da se razvijaju...zašto "bleje", zašto su lenji?
Pokušavam da se setim sebe u tim godinama. Ja sam se tada ložio na muziku i devojke. Skidao sam hitove omiljenih grupam do besvesti i tražio svaku priliku da se nađem u nekom interesantnom društvu gde ima "dobrih riba". Nisam baš bio vredan đak jer mi je škola bila davež, ali sam bio posvećen onome što je mene interesovalo i bio mi je "kratak dan" da uradim ono što sam zamislio. Da li su se vremena toliko promenila, da li mladi ljudi ne vide nagradu koja sledi ako se čovek od srca uloži u nešto, neku svoju strast, ljubav...Sećam se da se većina mojih vršnjaka ložila na nešto. Dobro, bilo je i tada smorenih blejača, ali su oni bili izuzeci. Čini mi se da su danas izuzeci oni koji se posvećuju nečemu. Ili sam ja smorni matorac koji idealizuje svoju mladost? Kaka vi vidite stvari?

pa...
nekoliko teorija
prvo, odakle roditelji znaju da li im se deca loze na nesto ili ne...nece valjda adolescenti sa roditeljima da pricaju da se loze da piju sa ortacima pivo i da snimaju cice
drugo, mozda se jako loze na kompjuterske igrice...ovo je sajber generacija
...mozda nemaju pare da izlaze ili se posvete profesionalnom, poluprofesionalnom ili bilo kakvom zanimanju koje kosta...
ako imaju para, mozda nemaju sa kim da ih trose posto verovatno vecina njihovih drugara nema pare...
ako imaju pare i imaju drustvo koje ima pare, mozda su im roditelji toliko zauzeti stvaranjem tih para da ne obracaju dovoljno paznje na njih...a posle iz grize savesti zele da deci placaju terapije kao znak paznje i ljubavi
mozda su prosto u tinejdzerskoj depresiji, pa usled toga sve manje komuniciraju sa roditeljima, a i sami sa sobom...
...mozda duvaju..
mozda samo treba da dodje trenutak da se probude iz tinejdezrske zanesenosti i shvate da je tamo negde zivot...

I ja pripadam mladjoj generaciji..
..nije mi samo jasno gde je ta tolika predanost nasih starijih generacija necemu....kao da celoj generaciji koja je cinila "titovo" posleratno doba.. nema traga.. (cast izuzecima, kojih stvarno ima tek nekolicina).... pod titovim ne zelim da kazem nista pogrdno, pohvalno vec samo da izdvojim generaciju tog perioda..
svi su nesto znali, umeli, bili predani... gde su ostaci toga..

...moja je najiskrenija zelja da ovo bude konstruktivna diskusija, zato molim da se ne zamera bilo sta, vec valjda svi zelimo da iskazemo i uvidimo nesto..
..spreman sam za bilo sta... ukljucivalo to promenu misljenja ili ne..

..osecam se kao da je mnogo bilo stvari koje je dosta ljudi ("tito" generacija) tripovala da radi nesto, da pravi nesto..... da stvara nesto..

... trenutno se borim sa time, jer ne znam da li sam i ja takav.. da li trazim stvaranje, umetnost, predanost necemu .. samo da bih zadovoljio svoj hir, potrebu.. ili stvarno osecam nesto u sebi sto bih mogao da pruzim..

..nisam pristalica toga da je neophodno stradanje i patnja da bi se stvorila dela vredna pominjanja, iako se dosta puta pokazalo tako (svet).. i ranije sam dosta naseg (yugoslovenskog) nestvaralastva povezivao sa cinjenicom da se zivelo u vremenu kada coveku (u nasoj zemlji) nije bilo ugrozeno postojanje (u materijalnom smislu)..


..da ne duzim dalje...
...kreativnost covek moze da iskaze uvek i svuda.....koliko god bila siromasna/bogata drzava.. ... nije to problem..

...mislim da je problem nepostojanje neke vise svesti (naroda/politike/medija) da se pruzi ljudima vise prostora za aktivnost "takve" vrste... ne mora svako da "palamudi" o filozofiji...

..dajte vise izlozbi, citanja poezije, desavanja...

...nije poenta u tome da ja sada, ovog trenutka smislim sta sve treba da se uradi... vec da se uradi dovoljno da se barem malo vise ljudi zainteresuje za neku aktivnost u bilo kom obliku... od tih ljudi koji se zainteresuju, bice dosta ljudi potpuno razlicitog shvatanja od mog, sa kim mozda necu imati cak ni zajednickih tacaka u razmisljanju, ali takvi ljudi ce biti sposobni da zainteresuju nekog koga ja necu uspeti...

..mislim da ljudima (nasa generacija) nisu ni pruzene prilike za iskazivanje.. ... ljudi koji nesto rade na svoju ruku su retki i pravi su entuzijasti..
..i opet se vracamo na pricu o televiziji i medijima..
..koliko god ne zeleo da verujem da tako nesto "vaspitava" nas...
..to se stvarno cini...

..u neku ruku mozda i jeste bilo bolje u "titovo" vreme,
mozda je stvaranje bilo na nekom "plicem" nivou,
ali barem nije bilo toliko kockarnica, kladionica...

..nije poenta u "pravednosti" mog misljenja..

..nije poenta da ja stvorim svet i da postavim nesto kako bi bilo "najbolje" vec da se dosta vise ljudi bude svesno sebe i da bude ukljuceno u krojenje sveta oko sebe..

Juče sam pročitao na internetu neki dokument ujedinjenih nacija koji definiše siromaštvo. Pravo siromaštvo je, kažu, vezano ne toliko za pad standarda, već za mogućnost da se realizuju ljudske sposobnosti. Pročitao sam i jedno istraživanje engleskih psiholago koje je utvrdilo da se u periodu adolescencije mozak naglo razvija i da one sposobnosti koje čovek ne razvija u tom periodu nestaju, po principu "iskoristi ili izgubi".
Zašto se čovek uopšte "loži" na nešto? Valjda zato što očekuje da će to "nešto" zadovoljiti neku njegovu suštinsku potrebu. Loži se ako veruje da postoji nagrada, zadovoljenje potrebe, ako veruje da on to može i da ima pravo na to.
Mislim da lenjost i inertnost nisu prirodne ljudske osobine. Da su one reakcije na nedostatak pravih načina za zadovoljenje suštinskih potreba, nedostatak vere da određena aktivnosti, trud, ulaganje...može dovesti do zadovoljenja, straha od zadovoljenja potrebe, osećanja da nisam vredan , da nemam prava da uživam u zadovoljenju svoje potrebe...

U svojoj pedesetoj godini se još uvek palim na mnogo toga kao klinac. Još uvek nisam siguran u to šta ću biti kad porastem. Letos sam proveo puno vremena u razgovorima sa jednim "napaljenim" osamdesetpetogodišnjim akadamikom iz makedonije zaluđenim za istraživanje tajni funkcionisanja mozga. Pored svega što je u životu postigao radoznao je kao dete i žudi za time da za svog života otkrije još neke tajne. (ne zbog priznanja i naučne slave, već iz radoznalosti i žeđi za saznanjem). ..
I setim se Don Huan Del Marka (ako niste gledali taj film, preporučujem ga toplo) i njegovih pitanja na koje čovek mora sebi da da odgovor: Šta je sveto? Za šta vredi živeti? i "Za šta vredi umreti?"...Njegov odgovor na sva tri pitanja je ljubav. Možemo li stvarno voleti i biti lenji i inertni? Možemo li voleti sebe i biti lenji i inertni? Možemo li voleti druge a ne voleti sebe? Možemo li voleti nekoga ili nešto i biti lenji i inertni?