Welcome
Welcome to <strong>Akademija uspeha</strong>.

You are currently viewing our boards as a guest, which gives you limited access to view most discussions and access our other features. By joining our free community, you will have access to post topics, communicate privately with other members (PM), respond to polls, upload content, and access many other special features. Registration is fast, simple, and absolutely free, so please, <a href="/profile.php?mode=register">join our community today</a>!

Članak o fobijama i strahovima

Članak o fobijama i strahovima

Postby nesazmaj » Wed Apr 15, 2009 9:33 am

Strah

Šta je strah?

Strahom se naziva osećaj teskobe, neprijatnosti ili vrlo intenzivne uznemirenosti, doživljen u prisutnosti neke "opasnosti" ili čak pri samoj pomisli na nju.


Strah nazivaju emocijom izbegavanja i još kažu da se karakteriše bežanjem od opasnosti. Svet je tako udešen da je pun potencijalnih opasnosti i strah je emocija sa kojom se veoma često srećemo. Kako to lepo kažu Dejvid Kreč i Ričard Kračfild u svojoj čuvenoj enciklopediji "Elementi psihologije": izvesni posmatrači ljudske prirode stavili su strah čak u samu srž ljudskog ponašanja; prema njihovom stanovištu "strah je onaj koji čini da se svet okreće".

Strah se uvek ispoljava kroz uznemireno i haotično ponašanje. Pojačano lučenje adrenalina uzrokuje napetost čitavog tela i "suženje" svesti. Emocije u potpunosti nadglasavaju razum.

Funkcija straha
Funkcija straha je, u osnovi pozitivna, jer je on od pradavnih vremena svojevrstan čuvar čoveka i ovoj osetljivoj vrsti obezbeđuje opstanak. Bežanje od opasnih situacija, sakrivanje i nepoverljivost, nasleđivani su i sticani kroz generacije. Neki od relikata iz ovih najstarijih vremena, poput straha od mraka, koji je ljudsku vrstu čuvao od grabljivih stvorova koji se u ovom ambijentu bolje osećaju i snalaze i danas su sveprisutni (pogledati francuski film RRRR!). Najsnažnijim i osnovnim strahom, svojstvenim ne samo ljudskoj vrsti, već i svim "ostalim" životinjskim vrstama, smatra se strah od novog, nepoznatog. Ovde izgleda, po mišljenju autora ovih redova, treba i tražiti korenje svih postojećih strahova.

Da li su strahovi urođeni ili se uče

Neki od strahova su urođeni, neki se uče. Beba već u prvim mesecima života može manifestovati urođeni strah od glasnih i iznenadnih zvukova, izmicanja podloge i neočekivanih pojava kroz nagle i nedefinisane reakcije, pokrete ili promene položaja. Vremenom, odnosi straha i iskustva se uslovljavaju i usložnjavaju: javljaju se strah od nekih predmeta, novih situacija, stranih osoba, životinja, usamljenosti, mraka, bolnih i neprijatnih događaja. Prvi strah koji beba vremenom stiče je strah od odvajanja od roditelja. Ovaj strah se uči već u prvim mesecima života. Za drugu godinu života karakteristično je javljanje nekih novih strahova kao što su: strah od životinja (najčešće zmija i insekata), bučnih objekata i uređaja, jakih zvukova, duboke vode. U periodu od treće do pete godine, kada dečja mašta postaje sve snažnija, pojavljuju se strahovi od različitih, uglavnom noćnih, čudovišta (veštica, vukodlaka), strahovi od ljudi, lekara, zubara, policajaca, strahovi od povreda, pada, nekih životinja (pasa, konja). Od pete do sedme godine na scenu stupaju strah od bolesti, strah od gubitka roditelja, strah od usamljenosti i zbog toga što se o ovome razmišlja i promišlja po prvi put baš u ovom periodu, svakako najsnažniji derivat straha od novog, nepoznatog- strah od smrti, koji će kada se prvi put pojavi, tu i ostati za ceo život.
Vremenom, kako osoba sazreva, izvori straha postaju sasvim novi. Oblikuju se i neki potpuno novi strahovi: od neuspeha, kritike, negativne procene od strane drugih, sramote, poniženja, kaznenih mera, školske sredine, gubitka slobode… Odraslim ljudima je uglavnom svojstveno da umeju, naučili su, da strah ne pokazuju u meri u kojoj to čine deca i održavaju ga u granicama normalnog. No, verovatno se svakom ponekad dogodi da oseti snažan neprijatan osećaj u stomaku, suva usta, ubrzan puls, rumenilo u licu, šake i telo oblivene znojem i utrnule ruke pred nekom neugodnom, zastrašujućom situacijom ili objektom. Kod zdrave osobe ovakvi simptomi prolaze najčešće brzo, ali kod nekih, ne postoji sposobnost i mogućnost ovladavanja osećanjima i postupcima, čak i kada postoji svesna procena da im ne preti nikakva realna opasnost.


Fobija

Fobija je snažan, iracionalan, trajan strah od određenih situacija, predmeta, aktivnosti, osoba; preuveličana percepcija nadolazeće opasnosti povezana sa konkretnom situacijom ili specifičnim objektom.



Reč fobija je Grkinja, poreklom ( od reči φόβος, koja znači strah ). Za psihologiju fobija je snažan, iracionalan, trajan strah od određenih situacija, predmeta, aktivnosti, osoba; preuveličana percepcija nadolazeće opasnosti povezana sa konkretnom situacijom ili specifičnim objektom. Osnovnim simptomima fobije smatraju se snažna, konstantna, nezadrživa svesna želja da se izbegne određena neprijatna situacija i čitav niz telesnih ispoljavanja poput crvenila lica, drhtavice, suvih usta, znojenja dlanova, pojačane želje za mokrenjem, pražnjenjem, palpitacija (osećaj ubrzanog ili nepravilnog rada srca) i napada panike.
Oko 15 procenata odraslih osoba, pati od nekog oblika fobije

Studija sprovedena u SAD, od strane Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje, stavila je fobiju na prvo mesto među psihičkim tegobama, plasiravši je tako ispred poremećaja raspoloženja i zloupotrebe narkotika i alkohola i pokazujući da između 8,7% i 18.1 % odraslih Amerikanaca pati od najrazličitijih strahova. Neka istraživanja novijeg datuma sprovedena u Nemačkoj su na svetlo dana iznela činjenicu, da oko 15 procenata odraslih osoba, pati od nekog oblika fobije, bilo da je reč o strahu od mraka, visine, ponora, mosta, neke životinje, letenja avionom, poseta bolnici ili nečega drugog. Fobija je najčešće mentalno oboljenje među osobama ženskog pola u svim starosnim grupama i na drugom mestu kod muškaraca starijih od 25 godina, prema ovim istraživanjima. Podaci do kojih su istraživanjima došli neki drugi evropski istraživači pokazuju da su stanje i procenti vrlo slični i na ostatku starog kontinenta. Kod dece je, prema većini sličnih istraživanja, prisustvo specifičnih fobija otkriveno kod oko 5 procenata ispitanih. Rasna pripadnost ne igra nikakvu ulogu- distribucija bolesti je jednaka kod svih rasa. Težina poremećaja se kreće u rasponu od blagog i gotovo sasvim neupadljivog do veoma teškog, okrutnog i onesposobljavajućeg, koji može rezultirati potpunom nesposobnošću osobe da obavlja svoj posao, putuje ili da kontaktira i komunicira sa drugim osobama.
Smrt kao ishod je, srećom, prava retkost. Kod najtežih oblika agorafobije, posebno onih praćenih snažnim napadima panike, mali broj osoba bira suicid kao rešenje.

Nastanak fobija
Psihologija, zahvaljujući pravom mnoštvu i šarenilu svojih škola i pravaca, nudi i zavidan broj objašnjenja o genezi fobija.
Nekoliko teorija postulira biološke uzroke fobija, uglavnom se fokusirajući na disregulaciju biogenskih amina. Tvrdi se da genetski faktori igraju značajnu ulogu posebno kod socijalne i specifične fobije i to uglavnom kod onih koje se odlikuju strahom od, krvi, injekcija ili povreda. Otkriveno je da od 66 do 75 procenata pacijenata ima nekog od bliskih rođaka, koji ima slične simptome.
Psihološke teorije se kreću u rasponu od nerazrešenih unutrašnjih sukoba do učenja po modelu i klasičnog uslovljavanja, naravno ovisno o teorijskoj orijentaciji samog istraživača. Ovo dovodi i do razlika u terapijskim metodama u lečenju fobija. Bihejviorista fobiju posmatra kao stečeni neželjeni uslovljeni odgovor na prethodno neutralnu draž. Tretman se tako bazira na "razvezivanju" novonastale veze stimulus- odgovor. Za to vreme, psihoanalitičar će npr. socijalnu fobiju posmatrati kao simptom nekog dubljeg konflikta, kao nedostatak samopouzdanja. Terapija se tada fokusira na poboljšavanje pacijentove slike o sebi.
Nekakva aritmetička sredina svih teorijskih pristupa ovom problemu izgledala bi, ovako:

fobije, najčešće, nastaju pod uticajem nekih spoljašnjih faktora, situacija koje su izazvale snažnu neugodnost, strah, paniku kod osoba koje poseduju određene predispozicije za takav način reagovanja.

Većina fobičara pokušava da izađe na kraj sa svojim smetnjama naprosto uobličavajući svoj život oko svojih strahova, usrdno izbegavajući "potencijalno opasne" situacije. Ovo najčešće znači da će neko sa ovakvim problemom, a samim tim i njegov najuži socijalni kontekst, vrlo verovatno propustiti i čitav niz stvari i događaja u kojima drugi uživaju. Neki nikada neće otići da vide školsku predstavu svog deteta, jer strahuju od izlaska na ulicu ili odlaska u školu, drugi će aktivno izbegavati unapređenje i finansijski isplativiji posao čak i ako su sasvim opremljeni i sposobni da ga obavljaju, bežeći od osećaja odgovornosti i strahujući od neuspeha, treći će proživeti sa ustima punim kvarnih zuba, jer bi odlazak kod zubara predstavljao neprijatnost koja se ne da prevazići. Nažalost značajan je i broj ljudi, naročito muškaraca, koji nikada neće stupiti u ozbiljniju ili dugotrajniju emotivnu vezu, zahvaljujući, npr. strahu od vezivanja.


Izbor objekta fobije
Izbor objekta koji će izazivati reakciju straha je nekada potpuno neočekivan i često se dešava da mu je teško naći korenje prateći neku fobiju unazad. Zaglavljivanje u mračnom, starom liftu u nepoznatoj staroj zgradi deluje kao sasvim pogodna osnova za razvijanje fobije od vožnje liftom ili famozne klaustrofobije, straha od malog, zatvorenog prostora,. No, isto tako ovaj događaj može da dovede i do trajnog straha od starih zgrada, npr. broja 8 ( ukoliko se to neugodno iskustvo odigralo na osmom spratu ) ili bilo čega drugog, prisutnog na istom mestu u isto vreme. Oni koji vole da sve mehanizme učenja svode na učenje uslovljavanjem na ovakvim mestima nalaze potvrdu za svoje teorijske postavke, naglašavajući i da se fobije često uče iz jednog puta, tj. da izlaganje samo jednoj jedinoj neprijatnoj situaciji u nekim slučajevima može dovesti do trajne reakcije strahom na slične okolnosti. Svaka pojava, predmet ili situacija može da izazove paničan strah kod neke osobe, te tako postoji gotovo neograničen broj fobija.

Ko se na mleko opeče i u jogurt duva, kaže naš narod, a psihologija ne može da se ne složi. Strah zaista ima tu generalizujuću komponentu, osobinu da se širi i na objekte, situacije ili aktivnosti nalik prvobitnom okidaču straha ili napada panike. Neko ko doživljava intenzivan strah putujući autobusom najčešće ne razvije strah samo od autobusa istog prevoznika ili proizvođača, već neretko počinje da izbegava putovanje bilo kakvim prevoznim sredstvom.


Klasifikacija fobija


Većina fobija se može klasifikovati u tri kategorije:

Specifične fobije- karakteriše ih strah od sasvim određenog objekta ili visoko specifične situacije poput visine, grmljavine, mraka, letenja avionom, vožnje liftom, blizine pojedinih životinja, odlaska zubaru ili kakvom drugom lekaru, bolesti, krvi, povrede itd. Specifične fobije obično nastaju već u detinjem ili ranom odraslom dobu. Fobija od životinja najčešće započinje svoj život oko sedme godine; strah od krvi i krvarenja oko devete godine; zubara počinjete da se plašite kao dvanaestogodišnjaci, a klaustrofobija obično čeka svoje pojavljivanje do dvadesete godine. Ukoliko se ne leče, mogu trajati čitavog života. Naučnici im uzroke i načine nastanka traže na različitim mestima i tvrde da se najčešće stiču kroz različite oblike učenja: uslovljavanje, modelovanje (ovako deca uče da se plaše istih stvari kao i njihovi roditelji), razna traumatska iskustva, a, prema nekima, mogu imati i naslednu, genetsku komponentu. Mnoge specifične fobije zapravo ne ometaju njihove sopstvenike u uobičajenim dnevnim aktivnostima, pa ovi jednostavno nauče da žive s njima i ne posežu za lečenjem. Primera radi, ukoliko neko ima fobiju od letenja avionom, a pri tome vrlo retko ili nikada ne odlazi na transkontinentalna putovanja, teško da će se odlučiti na preduzimanje bilo kakvog tretmana, kako bi se ove fobije oslobodio, već će na put krenuti autobusom ili automobilom. Istovremeno, izgleda da je život kudikamo teži onima koji pate od fobije od, npr. drveća (dendrofobija). Specifične fobije se dvostruko češće javljaju kod žena nego kod muškaraca.

Socijalne fobije podrazumevaju strah od drugih ljudi, od okruženja, društvenih kontakata, strah od posmatranja od strane drugih osoba u maloj grupi i procene od strane drugih što vodi izbegavanju socijalnih situacija, strah od crvenjenja, drhtanja ruku, od konfrontacije oči u oči. Socijalni fobičar strahuje od mogućnosti da se obruka u društvu, od poruge drugih; posebnim izdankom socijalne fobije se smatra i tzv. strah od straha, bojazan da će drugi ljudi primetiti da se nešto neobično dešava:
„ Ako prijatelji na neki način primete da sam prestravljen ili da mi se znoje ruke, pomisliće da sam budala ili da sam lud“.
Socijalni fobičari neke od svojih uobičajenih aktivnosti katkada nisu u stanju da izvode u prisustvu neke druge osobe, npr. ne mogu da jedu ili da idu u toalet ukoliko nisu potpuno sami. Izbegavanje neprijatnih socijalnih situacija katkada vodi do potpune izolacije. Socijalne fobije se dalje mogu podeliti na generalnu socijalnu fobiju ili specifične socijalne fobije, koje se javljaju samo u određenim situacijama. Najčešće počinju u adolescenciji, pre dvadesete godine života. Mogu nastajati postepeno ili odjednom nakon nekog ponižavajućeg ili uznemirujućeg iskustva (neke blamaže u društvu) ili kao rezultat trajnog deficita na polju veština socijalnog ophođenja, koji producira nova i nova negativna iskustva. Neki naučnici "biološkije i fiziološkije" orijentisani, uzroke ovoj fobiji nalaze u preosetljivosti prema odbijanju od strane drugih, koja je opet u vezi sa izvesnim serotonergičkim i dopaminergičkim disfunkcijama. Današnja misao na temu socijalne fobije je da se njeni uzroci nalaze u interakciji bioloških i genetskih faktora, uslovima socijalne sredine i određenim situacionim činiocima.
Podjednako često se javljaju i kod muškaraca i kod žena- procenjuje se da oko 2 % odraslih muškaraca i 2,5 % žena pati od nekog oblika socijalne fobije. Opaženo je da se muškarci češće obraćaju za pomoć stručnim licima.
Agorafobija- strah od velikog otvorenog prostora, strah od spoljašnjeg sveta, strah od napuštanja kuće, odnosno bilo kog prostora u kom se osoba oseća sigurnom, strah da se bude sam na javnom mestu ili mestu koje ne obezbeđuje mogućnost brzog odlaska; osobe koje pate od agorafobije strahuju od napada panike, koji ih mogu snaći ukoliko napuste svoj dom i izađu na ulicu, naročito ukoliko nisu u društvu neke osobe pored koje se osećaju sigurno i u koju imaju poverenja. Procenjuje se da oko 75 procenata osoba koje pate od agorafobije pate i od paničnog poremećaja. Ovo je fobija koja najviše onesposobljava i neke osobe zbog nje ostaju sasvim vezane za kuću i uporno odbijaju bilo kakvu mogućnost da se nađu u "spoljašnjem svetu". Ukoliko se ne preduzme neki odgovarajući tretman i lečenje, agorafobija često dobija hroničan tok. Početak agorafobije je obično u kasnoj adolescenciji ili ranom odraslom dobu, najčešće oko dvadesete godine, mada se može pojaviti bilo u kom uzrastu. Uzroci joj nisu dovoljno istraženi i teorija o njenom nastanku izgleda da ima samo malo manje nego eksperata koji su se pozabavili ovim problemom. Najčešće pogađa žene. U osnovi, većina fobičnih poremećaja, sa izuzetkom socijalnih fobija, znatno češće se javlja kod osoba ženskog pola.


Generalna socijalna fobija


Osobe koje pate od generalne socijalne fobije zabrinute su kada treba da se nađu bilo u kakvom kontaktu sa drugim ljudima, strahuju od mogućnosti da se nađu u centru pažnje. Često imaju osećaj da ih svi posmatraju i da obraćaju pažnju na to što rade ("Ceo autobus je gledao u mene kada sam ulazio"). Upoznavanje sa drugima, konzumiranje hrane ili pića u nečijem prisustvu, odlazak u restoran ili kafić su neke od aktivnosti koje im isto tako zadaju dosta muka, pa ih najradije izbegavaju. Generalna socijalna fobija će često biti i razlog da nikada ne odete na plažu- "Ne pada mi na pamet da se skidam pred drugim ljudima."
Odlazak na žurku može biti velika neprijatnost ako imate osećaj da svi bulje u vas. Nije ni malo redak slučaj da se neko sa ovakvim preživljavanjima odluči da alkoholom ili nekim drugim opojnim sredstvom prevaziđe problem. Opet, neki socijalni fobičari strogo vode računa da ne popiju kap alkohola da im se ne bi desilo da naprave budalu od sebe u društvu.


Specifična socijalna fobija

Ovo je oblik fobije koji pogađa osobe koje, na primer, zbog svog posla često moraju da budu u centru pažnje, da govore ili izvode neku drugu aktivnost pred posmatračima, kao što su profesori, glumci, muzičari, političari. Uprkos činjenici da se problemi ne javljaju u nekim uobičajenim društvenim situacijama i kontaktima, dešava se da kada treba da govore pred velikim brojem ljudi jednostavno "zablokiraju" i dožive sve one napred navedene simptome, koji prate strah.
Ovaj "kvar" se može dogoditi čak i onim najiskusnijim i verziranim govornicima koji su bezbroj puta ponavljali istu aktivnost pred velikim auditorijumom. Kao najneprijatniji oblik specifične socijalne fobije javlja se potpuna nemogućnost da se izvede bilo kakav javni nastup, da se uopšte govori pred drugim ljudima.


Panični napad


Narastajuće osećanje straha, praćeno telesnim simptomima, u određenoj situaciji može dovesti do napada panike. Prilikom napada, aktivira se simpatički nervni sistem (simpatikus, suprotno parasimpatikus), što dovodi do ubrzavanja srčanog ritma, porasta krvnog pritiska, drhtavice, palpitacija, znojenja dlanova ili celog tela, vrtoglavice, osećaja gušenja ili nekad i parestezija. Kognitivna "krivljenja slike" poput straha od negativne ocene i procene od strane drugih ljudi ili straha od bezizlaznosti situacije su isto tako često prisutna. Ovo izuzetno neugodno stanje obično ne traje dugo, svega nekoliko minuta, osim ako se ne dešava upravo vama- tada izgleda kao večnost. U tih nekoliko minuta za pamćenje, osoba doživljava nepodnošljivu uznemirenost, strah od gubitka kontrole, gubitka razuma ili smrti; kada ova vrhunski neprijatna preživljavanja dosegnu svojevrstan vrhunac, bura počinje da se stišava ostavljajući osobu u stanju iscrpljenosti i slabosti. Napadi panike, iako izgledaju krajnje neugodno i posmatraču, i onome kome se dešavaju (naročito njemu), obično se završavaju sami od sebe ne ostavljajući ozbiljne posledice po fizičko zdravlje, no razmislite samo koja je verovatnoća da će neko poželeti da se vrati u situaciju u kojoj ga je tako nešto snašlo. Ovakvim manifestacijama se fobije često još snažnije učvršćuju, ali neretko se tu nađe i okidač da neko konačno donese ispravnu odluku da potraži neophodnu profesionalnu pomoć.




Plašim se, jesam li lud?


Postoji zanimljivo tumačenje jedne psihodinamski (psihoanalitički) orijentisane grupe naučnika, koje kao da je dizajnirano da uteši i obodri fobičare. Prema ovom tumačenju, to što ste sopstvenik neke od fobija nikako nije pokazatelj nenormalnosti, već naprotiv posredan dokaz da mozak (um) radi baš kako treba. Ovo se objašnjava time da su neki od primitivnijih gradivnih elemenata našeg uma kreirani upravo da nas štite od opasnosti i održavaju u životu. Zaštita se ostvaruje i putem straha, koji je veoma pouzdan i moćan saveznik u izbegavanju opasnih situacija. Recimo, grom udari u vašoj neposrednoj blizini; u podsvesti vam se stvara dovoljno straha da ćete u sledećoj situaciji kada krene grmljavina verovatno ostati kod kuće.

Vaš podsvesni um će vas mnogo puta sprečiti i da ne učinite nešto glupo, da stisnete gas do daske, gurnete ruku u tigrov kavez ili dobacujete devojci bradatog motoriste, ma koliko na svesnom nivou odlučili da je to zabavno ili O.K. Strah usađen u ovaj primitivniji, snažniji i veći deo uma teško ili nikako ne može da se potire odlukama donetim na svesnom nivou.
Kada doživite fobiju dobili ste dokaz da vaša podsvest funkcioniše sasvim ispravno, kreirajući strahove u situacijama koje procenjuje opasnim.



Dijagnostika fobija


Do današnjeg dana nije konstruisan nikakav dijagnostički laboratorijski test koji bi bio potpuno pouzdano i nepogrešivo dijagnostičko oruđe, kada je reč o fobijama. Dijagnostika se bazira na simptomima uočenim kod pacijenta. Verovatno najkomplikovaniji aspekt u dijagnostici fobija je njihovo odvajanje od nekih drugih mentalnih oboljenja, poput shizofrenije, paranoje ili opsesivno- kompulsivnog poremećaja u kojima takođe postoji asociranje strahova sa određenim objektima i situacijama. Osnovni kriterijum za pravljenje distinkcije između obolelih od shizofrenije ili paranoje i fobičara leži u tome što paranoici i shizofrenici svoje strahove doživljavaju kao sasvim racionalne i njihove uzroke smatraju realnim, dok su odrasle osobe sa fobijama svesne činjenice da su simptomi i strahovi koje doživljavaju neadekvatni, preterani i suštinski iracionalni odgovori na, u osnovi, relativno bezazlene objekte ili situacije. Za razliku od osoba sa opsesivno- kompulsivnim poremećajem, fobičari ne usvajaju u svoj repertoar karakteristična prisilna ponašanja u svrhu rasterećenja tenzije, nastale zbog snažnog straha.


Dijagnostički kriterijumi agorafobije

Strah od otvorenog prostora ili javnih mesta, nemogućnosti brzog bekstva iz neprijatne situacije, napuštanja sigurnog mesta, obično kuće, strah od ulaska u radnje, gužve (za razliku od socijalnih fobija u kojima se neprijatnost doživljava u kontaktima sa manjim grupama ljudi) ili od samostalnog putovanja nekim prevoznim sredstvom- autobusom, vozom, avionom. Interesantno je pomenuti da se strah značajno ređe javlja prilikom putovanja putničkim automobilom, samostalno ili u društvu; ovo verovatno zbog postojanja mogućnosti da se neprijatna situacija lakše izbegne ili prekine. Teško je očekivati da će vozač autobusa ili mašinovođa zaustaviti svoje vozilo zbog nelagode koju neko oseća; još je manje verovatno da će neko iz istog razloga spustiti avion.
Osoba oseća neprijatnost i strah pred mogućnošću da se nađe na mestima ili u situacijama koje mogu biti preteške za "izdržati", ponižavajuće ili izazvati snažne napade panike.
Određene situacije se uporno izbegavaju zbog mogućih paničnih napada. Izbegavanje ovih situacija nije uzrokovano nekim drugim poremećajem kao što su, npr: socijalna fobija, specifična fobija, opsesivno- kompulsivni poremećaj, posttraumatski stresni poremećaj ili separacioni strahovi.

Dijagnostički kriterijumi socijalne fobije

Osoba oseća snažan strah ili neprijatnost pred mogućnošću da iskusi javno poniženje ili da se obruka u nekoj društvenoj situaciji. Boravak u ovakvoj situaciji stvara veoma intenzivnu neprijatnost i uznemirenost i ponekad dovodi do napada panike.
Osoba je svesna da je strah koji oseća preteran, neadekvatan situaciji i sasvim iracionalan.
Različite socijalne situacije se uporno izbegavaju.
Stanje u kom se osoba nalazi narušava njenu mogućnost da valjano funkcioniše na poslu ili školi i navodi je da se povlači iz socijalnih aktivnosti ili emotivnih veza.
Stanje perzistira duže od šest meseci kod osobe starije od 18 godina.
Strah i izbegavanje neprijatnih situacija se ne javljaju kao rezultat nekog drugog mentalnog poremećaja, opšteg zdravstvenog stanja ili kao efekat korišćenja određenih lekova ili narkotika.


Dijagnostički kriterijumi specifične fobije

Osoba doživljava preteran strah u prisustvu oređenog objekta ili nekoj specifičnoj situaciji.
Izlaganje objektu fobije izaziva momentalnu neprijatnost ili panični napad.
Osoba zna (svesna je) da je njen strah preteran i iracionalan.
Određeni objekat ili situacija se jako teško podnose ili, češće, konstantno izbegavaju.
Izbegavanje, anticipatorna uznemirenost i neprijatnost prilikom izlaganja objektu koji izaziva strah utiče na sposobnost individue da funkcioniše u normalnim dnevnim aktivnostima.


Terapija
Vredno je i utešno znati da je većini ljudi koji pate od različitih oblika fobija moguće pomoći nekom vrstom tretmana. Terapija ovakvih poremećaja podrazumeva uzimanje određenih lekova ili neku od specifičnih psihoterapijskih metoda. Ove dve terapijske opcije nisu međusobno isključujuće;
Brojna istraživanja su pokazala da bihejvioralna i kognitivno- bihejvioralna terapija mogu biti veoma efikasne i da daju dobre rezultate u tretmanu nekih vrsta fobija, pre svega agorafobije.
Bihejvioralna terapija je fokusirana na izmenu specifičnih reakcija i koristi različite tehnike za smanjivanje ili zaustavljanje nekih neželjenih manifestacija u ponašanju. Primera radi, jedna od tehnika obučava pacijenta dijafragmatskom načinu disanja. Ovo je posebna vežba disanja koja podrazumeva sporo, lagano, duboko disanje, čija je osnovna funkcija da umanji osećanje napetosti i straha. Ovo je neophodno zbog činjenice da osobe koje su anksiozne često hiperventiliraju, uzimajući suviše brze, plitke udisaje, koji mogu izazvati ubrzavanje rada srca. Jedna druga tehnika se bazira na postepenom suočavanju pacijenata sa izazivačem straha, pomažući im da nadvladaju svoje strahove.
Terapija izlaganja (ekspozicijona terapija) podrazumeva obučavanje osobe da se opusti, relaksira kada se nađe u situacijama koje smatra opasnim i zastrašujućim. Terapeut je najčešće izvodi u stadijumima, korak po korak, svaki put čineći zadatu situaciju malo više intenzivnom i malo strašnijom. Ova terapija se primenjuje npr. kod osoba sa strahom od letenja, gde prvi korak obično bude ulazak u mali sportski avion i sedenje u njemu, a kasnije i kratki trening - letovi. Na zapadu se koriste i simulatori letenja. Kod nas mogu da posluže i aviončići poljoprivredne avijacije, za zaprašivanje komaraca, mada iskustvo autora ovih redova je da nakon leta u njima strah može da počne da doživljava i neko ko ga do tada nije iskusio leteći putničkim avionima. Druga opcija je terapija preplavljivanjem u kojoj se pacijent prethodno nauči kako da se ispravno ponaša i opusti u nekoj za njega neprijatnoj situaciji, a onda se dovodi u baš takvu situaciju npr. sobu punu ljudi ili neki veliki gradski trg. Tada se pacijentu pomaže da se opusti i da sačeka da strah polako nestane. Ovo obično potraje neko vreme. Jedna mala tajna: strahu najčešće treba oko 45 minuta da obiđe svoj pun krug, odnosno da doživi svoj zaplet, kulminaciju i rasplet. Trik je u tome da pokušate da izdržite bar ovoliko u nekoj “gadnoj situaciji”. Strah tada počinje da slabi i neprijatnost koju ste doživeli lako može da se preobrati u prijatno osećanje trijumfa, jer ste uspeli da budete jači od svog straha. Prilikom izvođenja terapije preplavljivanja, poželjno je da u njoj učestvuje i još neka osoba, pored terapeuta, kojoj pacijent veruje i pored koje se inače oseća sigurno i zaštićeno.


Kognitivno - bihejvioralna terapija, isto tako može biti veoma efikasna. Kognitivno- bihejvioralna terapija pomaže pacijentu da shvati obrasce negativnih misaonih tokova i pronađe načine da izmeni ovakve načine razmišljanja. Ova vid terapije je pogodan za rad u terapijskoj grupi. Postepeni tretman desenzitizacije i kognitivno- bihejvioralna terapija su često vrlo uspešni i obezbeđuju pacijentu uvid u to da poseduje snagu da izdrži povremene neprijatne situacije kroz duži vremenski period.
Često samii sebi stvaramo neprijatnost načinom na koji razmišljamo o određenim stvarima i situacijama. Poput bihejvioralne terapije, kognitivno- bihejvioralna terapija uči pacijenta drukčijim načinima reagovanja u različitim zastrašujućim situacijama i kod određenih telesnih senzacija koje izazivaju napade panike i ostalim simptomima uznemirenosti. Pacijenti uče i da razumeju na koji način obrasci njihovog mišljenja doprinose simptomima i na koji način da izmene negativni i neproduktivni misaoni tok ne bi li simptomi bili manje upadljivi i snažni. Ova svest o mogućnosti kontrole načina razmišljanja se kombinuje sa izlaganjem i ostalim bihejvioralnim tehnikama u svrhu pomoći osobi da se suprotstavi po nju zastrašujućim situacijama. Tretman pomaže da se promeni način razmišljanja o sebi i (naročito u socijalnoj fobiji važno) drugima.
Primera radi, kognitivno - bihejvioralnim pristupom se može pomoći osobama koje prilikom doživljaja paničnog napada postaju preplašene i preplavljene nimalo prijatnim osećajem da će umreti ili poludeti. Terapeut pacijenta može zamoliti da se okreću u krug sve dok im se ne zavrti u glavi i počnu da gube ravnotežu. U trenutku kada ovakva situacija postane dovoljno neprijatna i zastrašujuća, pacijent uči da misli poput: "Umreću", "Neću izdržati" ili "Poludeću" zameni nekim daleko prikladnijim i podnošljivijim, kao na primer: "Ovo je samo mala obična vrtoglavica, nešto sa čime sam se već susretao i sa čim kao i svaka druga normalna osoba mogu lako da izađem na kraj, nešto što se može pobediti".
Trening socijalnih veština ume da koristi socijalnim fobičarima, pomažući im da se osećaju opuštenije i samopouzdanije u društvu i društvenim kontaktima. Ovo se postiže učenjem nekih sasvim jednostavnih socijalnih veština i tehnika, koje izgledaju banalno onima koji nemaju sličnih problema, na primer kako započeti razgovor ili naprednija varijanta- kako “startovati” devojku u kafiću. Vežbe se, naravno, izvode u grupi. Dobra ideja je da se ovi treninzi snimaju kamerom tako da osoba kasnije na miru gledajući sebe na DVD-u u može steći uvid u to šta i kako radi u odnosu sa drugim ljudima i kako uopšte izgleda posmatrana sa strane. Često pacijent biva iznenađen: “Pa ovo i nije tako strašno” ili “Ne izgledam kao kompletna budala”!

Najčešće fobije

Agorafobija- strah od velikog otvorenog prostora;
Akarofobija- strah od insekata, svraba;
Agirofobija- strah od ulice;
Apifobija- strah od pčela, osa, stršljenova;
Arahneofobija- strah od pauka;
Atihifobija- strah od neuspeha;
Astenofobija- strah od nemoći, malaksalosti;
Atelofobija- strah od nesavršenosri, da se ne načini neka greška;
Aviofobija- strah od letenja;
Batrahofobija- strah od vodozemaca (žabe, gušteri, tritoni, daždevnjaci);
Bogifobija- strah od čudovišta, poput Babaroge;
Brontofobija- strah od munja i grmljavine;
Cinofobija (Kinofobija)-strah od pasa;
Dementofobija- strah od ludila;.
Demonofobija - strah od demona;
Dentofobija- strah od zubara;
Dromofobija-strah od prelaska ulice;
Enetofobija- strah od igala;
Enohlofobija- strah od javnih skupova;
Entomofobija- strah od insekata;
Ekvinofobija- strah od konja;
Eremofobija- strah od samoće;
Felinofobija- strah od mačaka. (Ailurofobija, Elurofobija, Galeofobija, Gatofobija)
Fazmofobija- strah od duhova;
Gamofobija- strah od braka;
Geraskofobija- strah od starenja;
Glosofobija- strah od govora u javnosti;
Hafefobija or Haptefobija- strah od dodira;
Herpetofobija- strah od reptila;
Hodofobija- strah od putovanja;
Homofobija- strah od homoseksualnosti, homoseksualaca ili da se ne postane homoseksualac;
Ijatrofobija- strah od doktora;
Kakorafiofobija- strah od neuspeha, poraza;
Ksenofobija- strah od stranaca;
Medomalakufobija- strah od gubitka potencije;
Miktofobija- strah od mraka;
Nekrofobija- strah od smrti, leševa;
Neofobija- strah od bilo čega novog;
Nozokomefobija- strah od bolnica;
Ofidiofobija- trah od zmija;
Penijafobija- strah od siromaštva;
Pteromerhanofobija- strah od letenja;
Pirofobija- strah od vatre;
Sklionofobija- strah od škole;
Socijalna fobija- strah od negativne procene od strane drugih;
Surifobija- strah od miševa;
Tapinofobija- strah da se ne bude zaražen;
Tanatofobija, Tantofobija- strah od smrti;
Testofobija- strah od testiranja;
Traumatofobija- strah od povreda;
Tripanofobija- strah od injekcija;
Vikafobija- strah od veštica;
Zeusofobija- strah od Boga.
Zoofobija- strah od životinja.


Neke od bizarnijih dijagnostikovanih fobija


Anableofobija- strah od gledanja uvis, od pogleda u nebo;
Antropofobija- strah od ljudi;
Antofobija- strah od cveća;
Arahibutirofobija- strah od lepljenja margarina ili maslaca za nepca;
Atefobija- strah od iskopina , ruševina;
Aritmofobija- strah od brojanja;
Dendrofobija- strah od drveća
Dekstrofobija- Strah od objekata koji se nalaze sa desne strane;
Ekofobija- strah od svoje kuće;
Eosofobija-strah od svitanja, dnevne svetlosti;
Ergasiofobija, Ergofobija - strah od rada (deluje kao dobar izgovor);
Fobofobija- strah od fobija;
Fronemofobija- strah od razmišljanja;
Genufobija- strah od kolena;
Grafofobija- strah od pisanja;
Heksakosioiheksekontaheksafobija- strah od broja 666;
Hipopotomonstroseskvipedaliofobija- strah od dugačkih reči;
Itifalofobija- strah od penisa u erekciji;
Ksilofobija- strah od drvenih predmeta, šuma;
Ksirofobija-strah od žileta;
Lahanofobija- strah od povrća;
Laliofobija, Lalofobija- strah od pričanja;
Limnofobija- strah od jezera;
Linonofobija- strah od kanapa;
Lokiofobija- strah od rađanja dece;
Menofobija- strah od menstruacije;
Merintofobija- strah da se ne bude vezan;
Metalofobija- strah od metala;
Numerofobija- strah od brojeva;
Olfaktofobija- strah od smrada;
Ombrofobija- strah od kiše ili da se ne pokisne;
Ometafobija, Omatofobija- strah od očiju;
Oneirofobija- strah od snova;
Panofobija, Pantofobija- strah od svega;
Paraskavedekatrijafobija- strah od petka 13- og;
Partenofobija- strah od devica;
Penterafobija- strah od tašte;
Placofobija- strah od nadgrobnih spomenika;
Ripofobija- strah od defekacije;
Sciofobija Scijafobija- strah od senki;
Siderofobija- strah od zvezda;
Sinistrofobija- strah od levorukih osoba;
Socerafobija- strah od tazbine;
Stenofobija- strah od uskih predmeta ili prostora;
Stigiofobija - strah od pakla;
Singenezofobija- strah od rođaka;
Tahofobija- strah od brzine;
Tafefobija Tafofobija- Strah da se ne bude živ sahranjen.
Telefonofobija- Strah od telefona.
Teratofobija- Strah od mongoloidne dece, nakaza.
Testofobija- Strah od testiranja.
Teutofobija- Strah od Germana.
Taasofobija- Strah od sedenja.
Talasofobija- Strah od mora.
Termofobija- Strah od vrućine.
Tokofobija- Strah od trudnoće.
Triskaidekafobija- Strah od broja 13.
Tremofobija- Strah od drhtanja.
Tropofobija- Strah od pokreta, promena.
Venustrafobija- Strah od lepih žena.
Verbofobija- Strah od izgovorenih reči, govora.
Vestifobija- Strah od odeće, oblačenja.
Virginitifobija- Strah od silovanja, gubitka nevinosti.
Vitrikofobija- Strah od očuha.









Autor teksta
nesazmaj
 
Posts: 85
Joined: Mon Apr 23, 2007 9:18 pm
Location: Beograd

Re: Članak o fobijama i strahovima

Postby nesazmaj » Thu Jul 14, 2011 2:06 pm

Dosta korisnih saveta vezanih za fobije, i znanja o mehanizmima nastajanja fobija možete naći u knjizi "Strah od života". Autori; Renata Senić i Nebojša Jovanović. Izdavač: Beoknjiga tel: 011-2260022
nesazmaj
 
Posts: 85
Joined: Mon Apr 23, 2007 9:18 pm
Location: Beograd


Return to Fobije

Who is online

Users browsing this forum: No registered users and 0 guests

cron
suspicion-preferred