Akademija uspeha

Da li postoje ljudi kojima se divite? Šta vidite u njima što je vredno divljenja?
Da li se divite nekoj poznatoj ličnosti? Da li postoji takva ličnost u Srbiji?Zbog čega joj se divite?Da li u današnjem svetu postoje ljudi vredni divljenja? Da li je divljenje izgubljeno osećanje, ili je rezervisano samo za decu i nedorasle osobe?

Ja se divim ljudima koji poseduju veliko znanje i umeju da ga adekvatno iskoriste. Pri tome ne izjednacavam znanje sa informisanoscu. Takodje ne brkam divljenje sa posmatranjem nekoga kao idola. Jednostavno cenim ljude koji su profesionalci u svom poslu, koji umeju, znaju i imaju nacin da to ostvare.
U zemlji Srbiji je takvilj ljudi jako malo (gotovo na nivou statisticke greske) i smatram da je drustvo takvo da podrzava neprofesionalnost. Pred nama stoji dug put na kome moramo nauciti da je neko dobar ako je profesionalac a ne da je dobar ako moze nesto “preko veze i ispod zita”.
Zelela bih da postoji vise ljudi kojima bih se mogla diviti…

Ja sam se, recimo, divio svom profesoru istorije u gimnaziji. Zvali smo ga "Draža Ćopavi" jer je šepao na jednu nogu, ali smo mu se masovno divili. Njegovi časovi su bili za nas kao žurka znanja, imali smo utisak da počinjemo da razumemo zašto je svet takav kakav jeste, i kakav je smisao istorije. Nisam baš nešto voleo istoriju samu po sebi. Ali, iz njegovih usta, to se pretvaralo u uzbudljivu avanturu putovanja u druge svetove. Sećam se da smo, kad gubimo neki čas, umesto da odemo u dvorište i zezamo se, što nam je bilo mnogo interesantnije od bilo kakvog sticanja znanja, masovno upadali na čas istorije u neki drugi razred i molili profesora da nas pusti da slušamo. Sa svih ostalih časova sam gledao da pobegnem kad god mi se ukaže prilika, kad imam neko opravdanje, čak i sa časova psihologije...A na istoriju sam išao kao na dobar provod. I danas, kad držim razna predavanja iz oblasti psihologije, uhvatim sebe kako se pitam "da li bar malo ovo liči na Dražina predavanja". On je u mojoj glavi ostao kao model učitelja koji želim da dostignem.

Danas sam sedela ispred zgrade sa komsijom od nekih 65 leta…praznik, grad kao napusteno ostrvo i tisina…On je slep od rodjenja. Pricao mi je sta sve cuje sa nase klupice i kako oseca svetlost i kako mu se cini da moze da dodirne sunce iako ga nikada nije video. Kaze da voli zivot i da ga ne bi menjao...da je svet u kome zivimo pun divnih ljudi i da zbog toga vredi ziveti…a vidjala sam ga u nezgodnim situacijama kada ga cimaju klinci jer im stoji na sred terena i slicno… kada ga guraju jer je stao na sred ulaza…On voli ljude i zivot. Divim se njemu.

svakome ko se ne boji da zivi potpuno, i ko u svom srcu nadje mesta za druge.. i ne gazi preko leseva, pritom...

mislim da u svakom ljudskom bicju postoji set njegovih ili njenih pobeda kojima se treba diviti. i uspeha, naravno.
kao i u vama.
meni.

divim se celom svetu kako funkcionise. i to ne na"kako se do sada nismo poubijali" nacin, vecj zaista, iskreno, divim mu se kao organizmu koji radi. kao Gei.

hajde da malo preokrenemo temu... cemu se vi kod sebe divite?

i'd go for moju hrabrost blesavu, i kreativnost i inat.. *mada mi ni lice nije za baciti hehehe)

a sta je vama najbolje kod vas?

Ja se divim sebi zbog toga što još uvek mogu da se nekome divim. A evo još jedne priče o čoveku kojem se divim:

Priča o Miletu “Fosni” i “Šabačkoj matematici”

Od Mileta zvanog “Fosna”(predpostavljate već da je Mile zidar) naučio sam šta je “Šabačka matematika” i to mi je dalo ideju za razvijanje psihološke matematike i emotivnog računovodstva. Mile Fosna je čovek koji je završio osnovnu školu i kao običan zidar otišao u svet “trbuhom za kruhom”. Sada je vlasnih jedne od većih građevinarskih firmi u Pragu. Međutim, nije mene Mile oduševio zbog svog poslovnog uspeha, već zato što živi jedan srećan i ispunjen život, okružen brojnom porodicom, decom i unucima, ženom koju voli...Mile je jedna od retkih osoba koje poznajem koja stvarno “živi kao čovek”. Prijatno je biti gost u njegovoj kući. Oseća se u vazduhu dobar život, radost, opuštenost, entuzujazam...Prosto, “da mu čovek pozavidi”.
-“Dobro, bre Mile,”, upitao sam ga u jednom trenutku kada sam osetio kako mu se divim, “u čemu je tajna tvog uspeha? Kako si uspeo sve to, a došao si kao golja, bez škole, bez ikoga svoga...?”
-”Pa, bato, sve uz pomoć Šabačke matematike!” (Mile je rodom iz Šapca)
-”Kakva ti je to, života ti, Šabačka matematika!?”
-” Pa, vidi bato, vi kad računate uz pomoć obične matematike počnete od početka papira, pa na kraju izračunate rezultat. U mojoj matematici ja počnem od kraja.”
-”Kako bre, Mile, od kraja!?”
-”Ja podvučem crtu na kraju papira, i tu napišem “meni treba da ostane ovoliko” , pa onda računam na gore, šta mi sve treba da bi mi ostalo toliko koliko sam planirao. I to ja ne računam tako samo u poslu, već u svemu što radim. U ljubavi, u braku, sa decom, sa prijateljima...”
-”Kako možeš u ljubavi da koristiš Šabačku matematiku!?”
-”Pa lepo. Ja napišem kako hoću da se osećam, a uvek hoću da se osećam kao čovek. Onda idem na gore, i napišem šta treba da radim, a šta da ne radim da mi tako i bude. Čim osetim da se ne osećam kao čovek zbog nečega što radim, ili ne radim, ja odmah menjam. Ne radim ništa što mi ne daje taj rezultat. To ti je Šabačka matematika. Prosto k´o pasulj, i uvek pali, samo ako stalno tako računaš.”
“Au, bre Mile, pa ti si bolji psiholog od mene!”, rekao sam k´o iz topa, iskreno, i odlučio da “kupim znanje” od Mileta. Treba učiti od onih koji znaju. Miletovi životni rezultati, njegov “bilans stanja” i “bilans uspeha”, kako bi rekle knjigovođe, pokazivali su da ona zna kako se život živi. Od tada koristim “Šabačku matematiku” i u svom životu, i moram reći da mi je život mnogo bolji. Pokušavam da i druge naučim tome.

geenijaaalno! svaka mu cast!
sto je lepo kad ljudi dokazu da ti ne treba silnih skola i fakulteta da bi u zivotu uzivao

Pa dobro, može i bez škole, ako si Mile Fosna...ali ipak, ne preterujte u oduševljenju oko toga...ispitni rok je...

divim se Jungu i fantasticnom nacinu na koji je proziveo zivot. covek je bio psihotican 5-6 godina i doziveo da njegovu psihozu nazovu "kreativna bolest". bolest je dobila pozitivnu konotaciju. eh, malo je takvih ljudi...i sve fantasticne price o kojima je pricao, niti da verujes u njih, niti da ih odbacis. senzacionalno mudro, a opet potpuno neverovatno. iako ne uzmem u obir njegov naucni doprinos, cini mi se da je u njegovim cipelama svet izgledao sasvim drugacije. ura za Junga

divim se svim spokojnim ljudima.Mile Fosna je spokojan,zar ne?

divim se svim spokojnim ljudima.Mile Fosna je spokojan,zar ne?